Munje: Opet! recenzija filma (2024)

Reko sam sebi Mare care, sad je startuj!

Replika iz kultnog filma Munje, koja je Borisa Milivojevića šutnula u zvezde, i osvojila srca publike širom regiona. Prvo da objasnimo šta znači kultni film. Svaki kultni film, je dobrim delom to postao zbog vremena u kom se snimao, političkih okolnosti, ekonomske situacije, najčešće zbog samog entuzijazma mladih glumaca sniman sa minimalnim budžetom. Munje su postale kultne zato što su snimane 2000. godine, kada su u Srbiji svi bilil puni poletne energije, počeo je EXIT, i svima se činilo da nam se otvaraju vrata za neki novi put i novu vrstu muzike (u odnosu na onu koja je tada bila popularna).

Iskreno, ja nisam ni prvim delom bila preterano oduševljena (s obzirom da sam gledala mnogo filmova u to vreme), ali ono što je bilo fascinantno u vezi Munja je to što su i oni koji ne gledaju domaće filmove nikad, oduševljeno izlazili iz bioskopa i citirali replike iz filma u svakodnevnom razgovoru.

E sad, mene generalno nerviraju nostalgičari i oni koji govore, nema šanse da nadmaši prvi deo! Naravno da nema šanse, i ne treba, svaki film treba posmatrati kao nezavisnu celinu. Uostalom, danas se svet mnogo promenio i većina filmova može da se gleda na Internetu, i ne postoji više ništa što može "eksplodirati" među mladima kao nekad, jer svi mogu da nađu ono što ih zanima vrlo lako, teško ih je okupiti oko jedne ideje. Drago mi je što je Raša Andrić snimio još jedan film, jer je odličan reditelj i on to zaslužuje.

Radnja filma prati Popa i Mareta, koji se za dvadeset godina uopšte nisu promenili. I dalje žive s kevom, ne rade ništa, nisu oženjeni i ništa ih preterano ne uzbuđuje u životu, dok ne saznaju da jedna narodna pevačica ima isti sempl kao njihova pesma! To ih natera da krenu u Beč na godišnjicu mature (koju organizuje Gojko), kako bi Gojku Sisi uzeli kasetu i konačno snimili pesmu. Tako da praktično ovo postaje road movie, zahvaljujući Gojku, a B priča je o klincima koji idu na takmičenje iz hemije da predstavljaju Srbiju.

Ono što je neobično kod ovog filma, je da izgleda kao da ga je režirao Srđan Dragojević a ne Raša Andrić. Počev od iskarikiranih likova, pa do forica koje bacaju, sprdanje sa turbo-folkom i komentarisanje političke situaciije, više liči na Dragojevića nego na Andrića. Reditelj ima odličnu meru za doziranje humora, ali nekoliko nelogičnosti u fabuli je prisutno. Zašto bi išli u Beč i izmeštali priču iz naše prestonice, ostalo je nejasno! Iako ovaj film ima odličan scenario, dva glavna lika izgledaju malo kao dva uljeza u sopstvenom filmu. Više smo zainteresovani za sudbine mladih hemičara nego za dvojicu propaliteta, kojima se za dvadeset godina nije desilo ništa posebno. Mislim da njihovo postojanje ima smisla samo u Srbiji u Beogradu, jer samo ovde možeš da ne radiš ništa u četrdesetoj godini i živiš sa roditeljima.

Srđa Anđelić je fantastičan scenarista, on piše perfektne dijaloge i ovaj film ima vrlo zanimljivu priču i šarm glavnih glumaca ga podiže na viši nivo, ali ima previše likova za praćenje priče. Seka Sabljić kao Smilja Tortura, Maca kao Miki Gas, i Juice kao neki lik iz razreda su totalno suvišni u ovom filmu, jer oni imaju drugačiju vrstu humora od glavnih likova. Dok na primer Milic Vujović (Lola) igra epizodnu ulogu iako je i dalje interesantna i ima onu urbanu energiju kao ranije. Đuričko, Sergej i Milivojević su sjajni, šarmantni i dalje su isti likovi kao pre dvadeset godina. Pitanje za milion dolara: Gde je Cvijanović? Niko ne zna gde se Deda Mraz izgubio.

Produkcija filma je na visokom novou, kamera je odlična, kostimi su sjajni, kao i scenografija i zvuk. Dok je prvi deo filma izgledao kao da su naduvani studenti Akademije shvatili na žurci, da moraju da spreme ispit za tri dana, pa su smislili nešto na brzinu. Drugi film je ciljano pravljen za široku publiku, solidno je režiran, u svakom slučaju osvežavajuće za gledanje. Komedija nam je potrebna u bilo kom obliku!

Munje: Opet! je u svim bioskopima kod nas od 30. marta, 2022.